Neuspeo vojni puč u Istambulu ima svog pobednika. To nije predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, nije ni demokratija nije ni Turska. Pravi pobednik je Islam, onaj Islam s kojim će se ceo svet tek suočiti.
Piše: Đoko Kesić
To podrazumeva da su poraženi demokratija, Evropa kao simbol Zapadnoevropske civilizacije, koja je dozvolila da duh pobegne iz boce.
Svet, sasvim očigledno opet trči onaj istorijski rondo, staza kojom su već trčale stare civilizacije, ratujući za prevlast nad pupkom sveta. Reč je o Bliskom istoku, gde su još pre šest miliona godina u staroj Mesopotamiji ratovali Sameri s lokalnim plemenima da bi ovladali ovim prostorima, posle u krvavim obračunima s Egiptom pobeđuju Asirci i prave svoje carstvo Vavilon odnosno Božja kapija. Na tim prostorima odigrao se najslavniji rat u istoriji, Trojanski rat u kojem je Sparta osvojila stratešku luku u Maloj Aziji, na tim prostorima Aleksandar Makedonski postao je božanstvo, a u novijoj istoriji Ujedinjeno kraljevstvo, najveća imperija modernog doba stavila je svoju šapu na prostore Bliskog istoka.
Istorija se, na žalost ponavlja. Sa invazijom na Irak i “Arapskim prolećem” Amerikanci su, koketirajući s ekstremnim islamom hraneći Erdogana kao novog “kućnog ljubimca”, otvorili Pandorinu kutiju računajući da će, ako se zlo i dogodi,sve to nekako kontrolisati I usmeravati – uostalom sve je to daleko od njihove kuće. Danas možda i nije!
Da li su SAD, videći da se zlo otima kontroli, umešali svoje prste u najnoviji pokukašaj turske vojske da preuzme vlast, ili je ovo bila samo opomena novom “sultanu” da se primiri, sad nije toliko bitno. Činjenica je da su Amerikanci, to pokazuju izveštaji Vukiliksa iz američke ambasade u Ankari, stvarali s Erdoganom veliko partnerstvo, (Turska je jedini NATO partner koji u Evropi za 48 sati može da mobiliše 800 000 vojnika) iza kojeg se rodila reislamizacija Turske. U tim izveštajima naširoko piše o korupciji pod Erdoganovom rukom, njegovom fanatizmu i ukidanju demokratije.
Kako primećuje dr Đurković, “Erdogan je počeo da pokazuje mišiće u region, ušao u sukob s Izraelom a posle i s Rusijom, namećući se kao lider svih islamskih zemalja, a na talasu Arapskog proleća pokušao je da podrškom svim islamističkim pokretima koji su vodili proteste, sebe još jednom istakne kao vodećeg muslimanskog državnika.”
Turska danas je čudesna državna tvorevina, Erdogan se nemilosrdno obračunava s unutrašnjim neprijateljem, to je zemlja s najviše novinara u zatvoru, hapse se intelektualci, profesori, visoki oficiri. U poslednjih dvadeset meseci, po Staljinovim metodama iz Istanbula i Ankare premešteno je skoro 9 000 tužilaca i sudija u najudaljenije oblasti, svi koji su se usudili da u skladu sa zakonom štite građanska prava i slobode. Mnogima je ovo bio drugi ili treći premeštaj…
U Tursku već decenijama demokratija s četiri generalske zvezdice stiže na bajonetama i brani se bajonetama. Pre neki dan nije bilo tako. Vojni puč nije uspeo, izveli su ga šeprtljavi oficiri srednjeg ranga.To je prvi neuspeli puč u poslednjih pet decenija. Pod represijom nestala je sekularna država Kemala Ataturka, oca moderne Turske. Uhapsio ju je novi sultan Erdogan.
U Istambulu i Ankari mrtve niko ne broji. Zaboravljeni su istog trena kad je Erdogan uzviknuo:“Istrebićemo ih, ovo je dar od Boga.” Uhapšeno je 8 000 policajaca, 103 generala i admirala, deset članova Državnog saveta, najvišeg pravno administrativnog tela u zemlji, nekoliko hiljada sudija, što upućuje na prikriveno lice neuspelog vojnog udara i njegovih organizatora.
Predsednik Turske je još poručio “oni su narodno oružje uperili protiv naroda”. Ovu tipičnu populističku poruku Redžep Tajip Erdogan uputio je svojoj islamskoj pastvi koja mu je na nedavnim izborima dala 52 odsto glasova, pozvao ih da izađu na trgove, ulice i mostove da se suprotstave pobunjenim oficirima.
Erdogan osiljen novom situacijom gubi kompas tvrdeći da je narod ustao protiv vojne pobune. Nije baš tako, na ulice su izašilju islamistički vernici iz džamija i tu je suština sveopšteg poraza. Upućeni tvrde, ako bi se danas napravila poštena anketa među Turcima na temu – da li podržavate Islamsku državu rođenu na prostorima Sirije i Iraka – odgovor u visokom procentu bio bi potvrdan.
Analitičari poručuju da će Erdogan, koji sad sve konce drži u rukama, iskoristiti uzavrelu atmosferu i uzeti apsolutnu vlast u dva reza: Promeniće ustav i uvešće predsednički sistem, smeniće tuđe a postaviti svoje sudije koje po tamošnjim zakonima imaju neverovatno velika ovlašćenja. Očistiće iz svih nivoa vojne komande sumnjive oficire, postaviti proveren kadar i time je posao završen.
Upravo u pomenutim okolnostima ozbiljni zapadni analitičari stavljaju pod sumnju da je puč organizovao sam Erdogan, pa su ovo krvoproliće krstili kao “organizovani državni udar”. U drugoj varijanti pominje se scenario da je Vlada znala da se sprema udar, pa je na svim važnim punktovima postavila svoje zamke i za par sati ugušila pobunu… Zapravo u svim sličnim okolnostima, od Rimskog carstva do mafijaških slagalica, redovno se postavlja pitanje ko može da profitira od krvave predstave? U ovom slučaju odgovor je jednostavan:Redžep Tajip Erdogan.
Da li su velike sile umešale svoje prste u taj puč? Da se razumemo, od Aljaske pa do Vladivostoka Erdoganu niko od srca ne želi dobro.Ali teško da se neko mešao u ovu brljivu predstavu. SAD, navodno, zaziru od toga jer Turska je veliki saveznik NATO Alijanse, Ujedinjeno Kraljevstvo ima preča posla a pita se Vašinton, EU ima problem s Erdoganovom nepredvidivom politikom koja poput krstareće rakete šeta od Rusije, Irana, Izraela, do Saudijske Arabije, ucenjuje je i trguje s izbeglicaam. Rusi kao i svi pomenuti rado bi mu videli leđa…
Sa ovom igrom vojnog udara predsednik Erdogan će porasti u još veću opasnost za čovečanstvo. Pobuna od pre dva dana najavljena je još pre tri godine kad je Erdogan krenuo u otvoren rat protiv Kurda, plemena koje živi s obe strane tursko-iranske granice. Taj rat već dugo traje, prerastao je od regionalnog u međunarodno pitanje. Gurnuo je u stranu sekularnu državu, širom otvorio vrata islamu, šurovao je i tajno pomagao Islamsku državu s kojom je u ratu ceo svet, osim Saudijske Arabije, Katara i Turske… Najnovija situacija u Turskoj otvoriće opet brešu, izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana opet će u velikim talasima krenuti ka Evropi.
Kome treba ovakav Erdogan? Nema sumnje samo radikalnom islamu i nikom drugom. Velikim silama je svakako jasno šta se dogodilo u Turskoj, pa zbog toga iz svetskih centara moći stižu pomirljive izjave i podrška Erdoganu. Jasno im je da je vrč Erdoganove vlasti napukao, iz njega curi moć, čekaju da se novu turski sultan sam saplete i okonča kako je i zaslužio. Jer igra koju je počeo još pre 13 godina kad je došao na vlast nikom od od Vašingtona, Londona, Brisela pa do Moskve, na duge staze nikom danas ne ide u prilog.
Ali sve to ne demontira tempiranu bombu koja je već aktivirana u Turskoj. Tursko društvo je duboko podeljeno, Erdoganova pobeda ukazuje da iza sebe ima apsolutnu većinu građana ekstremnih islamista, koji neće prihvatiti Erdoganov odlazak. Ovih dana mnogi analitičari tvrde da je samo Božja ruka spasla Tursku od građanskog rata.
Na žalost to nije tačno. Erdogan je već bivši političar, ali njegov odlazak zapaliće vatre košmara, građanskog rata, oružanih sukoba u koji će se uplesti sve okolne zemlje, pa i velike sile. Kolone izbeglica opet će krenuti ka Evropi, kakov predložak za početak novog velikog rata! Ne zaboravite, bliska budućnost ovih prostora je apsolutno van kontrole. To svedoči podatak das u iz vojnih kasarni tokom neuspelog puča nestala 42 helikoptera…
Gde su Srbija i Republika Srpska u ovoj priči? Obe nemoćne i siromašne biće na putu su svih važnih događanja, na drumu kojim će prolaziti vojske i izbeglice. Erdogan kao i njegov dojučerašnji saradnik Davutoglu, pokazali su otvorene aspiracije na prostore bivšeg Osmanlijskog carstva.
Srbi se svakako sećaju Erdoganove izjave da mu je Alija Izetbegović na samrti “ostavio Bosnu u amanet”. Za ratnog predsednika muslimana Erdogan je izjavio da je on jedan od najvećih državnika 20. veka. Sećaju se Srbi, nadam se, da je Erdogan nedavno u Prizrenu veoma drsko uvredio Beograd izjavom:”Turska je Kosovo, Kosovo je Turska”. Posle se kao izvinjavao.
Davutogl se nije izvinuo Srbima kad je pre dva meseca u Banjaluci, na otvaranju obnovljene Ferhad pašine džamije rekao:”Bili smo nekada ovde, danas smo ovde, bićemo ovde”. Nekoliko godina ranije dolazio je u Banja Luku, nije hteo da dođe kod predsednika Dodika, “neću tamo da gledam zastavu Republike Srpske i ne priznajem Republiku Srpsku”.
Na drugoj strani Fetulah Gulen u koga Erdogan upire prstom kao u vođu neuspelog puča,prebogati verski vođa kojeg je američki Tajm pre tri godine uvrstio među 100 najuticajnijih ljudi, sa svojim pokretom “Hizmet”, uveliko je prisutan na našim prostorima. Pod kontrolom njemu bliskih ljudi u BiH nalazi se Tursko bosanski koledž, Burdž Univerzitet, Studentski dom na Ilidži, sedmični list “Novo vrijeme” i po nekim tvrdnjama i turistička organizacija Fidan. To je uporište navodnog civilizovanog islama u BiH i u Sandžaku.
