Koliko puta ste sebi postavili ovo pitanje: “Zašto to da pamtim, kad ima na internetu?”, ili “Zašto ovo da učim napamet, kad znam gde mogu da ga nađem kada mi zatreba?”
Internet je postao neka vrsta spoljašnjeg hard diska za naš mozak. Umesto da u sopstvenom mozgu skladištimo saznanja, oslanjamo se na internet. Umesto podataka, mi pamtimo njihovo mesto na mreži. Tako u svom mozgu čuvamo samo svojevrsne šortkate (prečice) koje vode do istinskog znanja. Ono više ne počiva u nama samima. Na internet prebacujemo odgovornost za pamćenje. Kada želimo da pristupimo podacima, mi ne posežemo za sećanjem, već se okrećemo globalnom skladištu – internetu. Kao rezultat toga, naša sposobnost memorije slabi…
Ljudi koji su godinama “prikopčani” na Internet nisu isti kao oni koji su odoleli iskušenjima novih tehnologija. Po rečima stručnjaka, kod aktivnih korisnika globalne mreže koji provode po 12 sati dnevno za kompjuterom, menja se ne samo ponašanje, već i ono najvažnije – mozak. Oni “trče” sa jedne na drugu stranicu, raspravljaju na forumima, odgovaraju na imejlove, čitaju novosti, četuju i – sve to istovremeno. Pri ovakvom načinu eksploatacije moždanih vijuga, čovek ne može da se ne promeni.
Dr Gari Smol, direktor Centra za istraživanje pamćenja i starenja na Kalifornijskom univerzitetu, u svojoj novoj knjizi “iBrain: Kako preživeti tehnološko menjanje mozga” piše: “Internet umanjuje sposobnost koncentrisanja i razmišljanja, pa mozak vremenom počinje da očekuje protok informacija u onom obliku u kojem ih distribuira Mreža – u obliku brzog protoka čestica. Mišljenje postaje fragmentarno, a čitanje – površno.Delovi mozga odgovorni za apstraktno mišljenje i empatiju, praktično atrofiraju”.
A po mišljenju istraživača sa Kolumbija univerziteta, koji se bave uticajem Interneta na organizam i psihu čoveka, ljudski mozak se do takvog stepena adapatirao na mogućnosti savremene tehnike, da se takvafunkcija kao što je memorija – praktično ne koristi. Kao rezultat toga, ona postaje površnija i kratkoročnija. Serija eksperimenata pod rukovodstvom psihologa Betsi Sparou pokazala je neosporne promene u osnovnim principima rada ljudskog mozga. Tako se razjasnilo da ljudi u naše vreme značajno bolje pamte informaciju koju unose u kompjuter – ako znaju da će ona za neko vreme biti trajno uklonjena.
Ispostavilo da su kompjuter i Internet postali svojevrsna “proteza” memorije – naš mozak počeo je da doživljava globalnu mrežu kao deo sebe – kao kompletno skladište informacija, time prebacujući na Internet odgovornost za pamćenje i čuvanje svega što za nas ima kakav-takav značaj. Saradnik dr Sparou, Denijel Venger sa Harvarda, ubeđen je da je Internet postao oblik transaktivne memorije.
U prvom delu istraživanja, korišćena je tehnika nazavana mofikovanim Stupovim testom. U običnom Strupovom testu meri se koliko je vremena potrebno čoveku da pročita naziv boje, ako je sama reč koja je označava napisana drugom bojom: na primer, reč “zeleno” napisana je plavim slovima. U ovoj, modifikovanoj verziji, učesnicima eksperimenta postavljana su pitanja sa varijantama odgovora “tačno” ili “netačno”. Ispostavilo se da se vreme reagovanja na pitanja kod kojih je figurirala mogućnost da se konsultuje Internet značajno povećavalo, što bi moglo da znači da su učesnici, ukoliko nisu znali odgovor, trošili vreme na razmišljanje o tome da li se činjenice mogu proveriti pomoću kompjutera.
U drugom delu eksperimenta učesnicima je dat skup fajlova. Polovini ljudi rečeno je da dobijene informacije podele po folderima, dok je ostalima predočeno da će informacija biti u potpunosti uklonjena posle čitanja. Pripadnici druge grupe, znajući da im informacija kasnije neće biti dostupna, zapamtili su je znatno bolje, dok su oni koji su razmeštali dobijene informacije po folderima ne baš dobro pamtili suštinu informacije, ali zato su odlično znali gde su smestili podatke.
-To pokazuje da stvari koje pronađemo “onlajn” – pokušavamo i da čuvamo onlajn– u eksternom mediju – objašnjava doktor Sparou.
Po njenim rečima, osobina da se pamti mesto gde se nalazi neophodna informacija, a ne ona sama – ne znači da nam je memorija postala lošija, već samo da drugačije organizujemo ogromnu količinu danas dostupnih informacija.
